Beograd. Divan grad. Moja omiljena tema za izučavanje. Posebno kad se vraćam ko-zna-odakle. Pre nekoliko dana sam se baš vraćala kući iz Skoplja i dok je moja drugarica bila zaluđena sms porukama, a moj drug upravljao našim automobilom, maksimalno sam se smorila. U tim momentima ne znam šta bih od sebe. Misli su krenule da mi lutaju, pa sam se tako setila nekih situacija koje sam doživela baš pre polaska u Skoplje, i krenula da razmišljam o tome kako me naš Beograd nekako podseća na školske kantine iz američkih tinejdž filmova. Da, znate onu situaciju: Za jednim stolom su štreberi, za onim drugim likovi koje zovu čudacima, a za trećim neki cool klinci iz škole. Da, da. Samo što naš Beograd ima dva stola. Jedan, za kojim su šatro urbani likovi (koji mi se posebno gade, a dalji opis istih tek sledi), a za drugim su, aj, da kažem cool klinci iz škole… URBANI: Ovi likovi su uglavnom obučeni obično, osim nekih upadljivih detalja baš poput onih koje furaju na zapadu. Tipa, zeleni nokti, neke čudne starke ili nešto u tom fazonu. Samo da nije obično. Normalno. Oni slušaju isključivo stranu muziku i to naravno ništa komercijalno, već samo neke starije stvari. Ukoliko pomenete pred njima da uopšte znate kako izgleda neka pop-folk pevačica momentalno postajete predmet sprdnje. O engleskim rečima koje ubacuju u govor, i gde im je mesto, i gde nije, da ni ne govorim. Oni gledaju samo i isključivo "National Geographic", a "Pink" u njihovom prisustvu ne sme ni da se spomene. Ne daj Bože da pustite neki letnji hit koji potiče iz npr. "Grand" produkcije, vi ne samo što ste ismejani, već u njihovim očima ispadate glupi, površni, seljaci itd. Naravno, nije ni mene zaobišlo boravak u takvom društvu. E sad, kako ja volim da pored "Prljavog kazališta", Olivera Mandića i njihovih pesama, koje slušam svakodnevno, čujem i recimo Jecu i Cecu odmah sam shvatila da mi je mesto za drugim stolom. I tako sam ja dolijala do cool klinaca. COOL KLINCI: E, a tamo opšte rasulo. Devojke su napirlitane u devet izjutra, a momci su uglavnom prikriveni homoseksualci koji bi spopali bilo šta što liči na žensko kako bi sami sebi napravil paravan. I tako su me cool klinci posmatrali i posmatrali, i tražili mi manu. Nije im se dopalo što na sebi nisam imala nijedan abnormalno veliki "Versace" natpis, niti šminku koja bi moj lik izmenila do neprepoznatljivosti, ali činilo se da su ipak ok nastrojeni prema meni. Žene su uglavnom non-stop blebetale o njihovoj čednosti, pa malo o estradi, pa malo o plastičnim operacijama, pa ponovo malo o estradi i tako u krug. I tako se i ja uključim u priču. I naravno, napravim fatalnu grešku zbog koje ću sedeti sama za velikim odmorom. Rekoh im da mi nije bitan novac kod muškarca. One su naravno klimnule glavom, ali su se zatim sve značajno pogledale, jer verovatno oko takvih stvari u njihovom klanu ima pravila za koja ja nisam znala. Videla sam da sam pogrešila, pa rekoh ajde da promenim temu. Tako sam napravila još fatalniju grešku. Krenula sam da pričam o tome kako sam gledala neki tupavi filmčić sa Kameron Dijaz i kako sam se rasplakala. O ne!!! Pogledom su mi objasnile da više nisam dobrodošla za njihovim stolom. Polako sam se pokupila i dostojanstveno otišla... Razmišljala sam se kom ja to taboru pripadam? Kom od ova dva jednako nestvarna i površna? Isključiva i nepravedna? Da li da se zauvek odreknem prvog diska Seke Aleksić ili da više nikada ne pustim suzu dok gledam neki američki romantik? Ili da možda kao oni jednostavno ćutim o svemu tome i pravim se da sam urbana ili da sam cool? Nemam pojma. Svejedno, ja izgleda u svom gradu ostajem zauvek sama i jedina u svom taboru. I za svojim stolom gde ima mesta za sve koji rade ono što vole i žele. One koji ne prihvataju pravila da bi bili prihvaćeni. Love U, Dunja.